Dragi moji,

Nije pristojno ovako razgovarati s vama, trebali bismo sesti negde, u neki zabačeni kafić, u vreme kad tamo nema nikoga, pa popričati na miru. Ali… Vi ste zreli ljudi, prezreli čak, vaši su dani ispunjeni obavezama, a ja sigurno nisam osoba zbog koje ćete ostaviti sve i saslušati me. Uostalom, tu ste u pravu, što bih ja to vama novo mogla reći? Milion smo puta razgovarali, ja uvek govorim jedno, vi drugo. Nema kafića, ma koliko zabačen bio, koji bi to mogao promeniti.

 

Zašto ovo pišem baš sad i baš danas? Što se dogodilo? Šta je bio okidač? Možda sam u krivu, čini mi se da okidača nije bilo. To što mi se danas dogodilo pre bih nazvala prosvetljenjem. Groznim, jezivim, odvratnim, po mene jedva podnošljivim, ali ipak, prosvetljenjem. Shvatila sam da vas, deco moja, više ne volim. Da, trebala bih biti jasna i reći što to, u mom slučaju, znači “voleti decu.”

Volela sam vas na način da sam za svaki vaš čin, ma koliko bio neprihvatljiv, nalazila alibi. Moram biti jasnija zbog drugih koji će ovo čitati. Vi niste problematična deca. Daleko od toga. Sve ono što decu čini “normalnom” ili čak “idealnom” vi imate. Ne kradete, ne pušite, ne pijete, ne drogirate se, ne kurvate se, završili ste nekoliko fakulteta, radite…Pa ipak…

Ja se osećam izdano. Zato jer nemate strpljenja za moje stavove koji ne drže uvek vodu. Znam da ne može biti po mom i znam da ste i vi već stari i jasno mi je da sam često u krivu, ali zašto niste milostiviji? U ime onih dana kada biste crknuli da ja nisam o vama brinula, u ime onih dana kad vam je bilo teško, a ja sam vam pomagala, u ime ovih dana kada me zovete uvek kad vam trebam. U takvim trenucima ne smem postavljati suvišna pitanja nego samo brzo delovati. Vi nemate vremena. Moram samo reći da ili ne. Kad kažem “ne” to se “ne” ne komentariše, ali se pamti.

Kad meni nešto treba, srećom po mene, ne treba mi često, onda se od mene traži da svoje potrebe najavim na vreme da bi mogle biti uvrštene u vaš napeti raspored. Nedavno mi je palo na pamet, zvuči li to grozno, da bih radije umrla nego u teškim trenucima od vas tražila pomoć. Zaista, kunem se, radije bih crkla. Krepala. Sama sam se sa sobom dogovorila, ako ikad dođe do toga da više ne budem mogla o sebi brinuti sve ću prodati što imam i platiti ljude da me voze doktoru ili da mi uvaljuju supu u usta. Zaista ne bih imala živaca gledati u vas dok mi govorite da bih morala gutati brže i paziti da mi se supa ne cedi niz bradu.

Jednom mi je jedno do vas dvoje reklo da ja svoju “potrebu za kontrolom” zovem “ljubavlju”. Pitam ja vas, i jedno i drugo, što je, po vama, “ljubav”? Žao mi je što vas to nikad nisam pitala i žao mi je što vam nikad nisam uspela objasniti da sve ono što sam za vas u životu učinila nisam zato jer samo “morala” nego zato jer sam vas volela. Sad znam da tko voli, a svi, kad vole vole bezuslovno i zbog toga na krivi način, da mi je znati kako voleti na pravi način, greše.

U jednom trenutku, koji je to bio trenutak, trebala sam vas pustiti niz vodu. Ne rešavati vaše probleme, ne vam davati savete kad me za njih niste molili, ne vam davati lovu kad ste tražili. Pustiti vas na miru, pustiti vas da živite slobodno, da dišete punim plućima, da odrastete, da prestanete biti deca, a postanete ljudi. Propustila sam taj trenutak. Nisam ga prepoznala. Eto, sve do danas ja sam mislila da imam decu. Danas mi je sinulo, zašto danas nikad neću saznati, da vi više niste moja deca iako ćete formalno to biti, ako me se ne odreknete, ha,ha.

Verujem, zgroženi ste ovim pismom, ali i ja sam toliko puta bila zgrožena vašim postupcima pa sam preživjela. Preživet ćete i vi ovo, a imat ćete i dokaz da imate majku koja je patetična osoba opsjednuta velikim riečima i potrebom da na sebe skrene pažnju i potrebom da bude žrtva i potrebom da samu sebe žali jer ima previše vremena, jer je prezdrava, njoj je dosadno, zato se opsjeda nepotrebnim analizama odnosa koji je normalan.

Možda jeste normalan, ali meni je nepodnošljiv. Možda jesam jedina na svetu koja se oseća izdanom, ali tu si ne mogu pomoći. Kako bilo, danas je za mene, deco moja, veliki dan. Razvodimo se. Pukla sam. I najzad se, nakon tko zna koliko godina, osećam dobro. Žalosna i slobodna.

http://www.rudan.info/otvoreno-pismo-samo-mojoj-djeci/

e-max.it: your social media marketing partner